Nije počelo od biznis plana.Počelo je od ličnog iskustva.

Ako ste očekivali da ovde počinje naša medicinska priča, varate se. Sa dvadesetak godina, praznim džepom i još praznijom radnom knjižicom, moj kredibilitet za uticaj na zdravstveni sistem bio je ravan nuli. Zato sam krenula od onog što mi je bilo dostupno: plesa, fitnesa, pokreta. Otvorila sam studio u Banjoj Luci i osmislila koncept treninga kroz igru i tematske izazove, koji je i okorele nevežbače motivisao da se pokrenu.

Ispostavilo se da je nedostatak iskustva manje smetao članovima nego struci. Za nepunu godinu bili smo studio sa najviše članova u gradu.

Ideja da taj koncept pretočim u online program nastala je slučajno, u proleće 2014, kada je tetka moje članice napisala da joj je žao što sličan koncept rada ne postoji u Atini. Iste večeri snimila sam joj naš čas i poslala da je iznenadim. Tu bi bio kraj da desetak dana kasnije nije javila da je smršala dva kilograma i pitala može li da plati za još takvih snimaka. Kockice su se složile same. To je bila moja prilika da proširim posao, bez potrage za investitorom.

Danima sam pretraživala internet tražeći primer online programa. Nisam ga našla.

Postojali su DVD treninzi, softveri koji su u teretanama povezivali sprave sa instrukcijama i veliki on demand sistemi. Sadržaja je bilo. Nije postojao koncept koji ih povezuje.

U nedostatku novca za platformu, napravila sam Facebook grupu zatvorenog tipa, nazvala je Atika online program i objavila prvi video trening. Statuse sam koristila za sedmične izazove, a Facebook stranicu za razgovor jedan na jedan sa svakom klijentkinjom. Za mesec dana grupa je imala pedeset, a naredne godine preko hiljadu članica.

Tog leta timu se priključuje Damir Kasipović, programer koji će promeniti tok našeg poslovanja. Pre Damira, svaka moja ideja bila je decenijama udaljena od mojih mogućnosti. On mi je pomogao da preskočim taj jaz. Uvek mi je govorio da je moje samo da nacrtam, a on će pronaći način da sve realizuje. Tako je i bilo. Da nije bilo njega, za svaku ideju bi mi trebao tim koji nisam mogla da platim.

Krajem godine požalila sam mu se kako me umara da svaki dan svakog člana pojedinačno pitam da li je ispoštovao plan. Facebook je taman otvorio Messenger Platform, pa je predložio da to pitanje postavlja sistem umesto mene. Napravili smo bota koji proverava da li je članica ispoštovala plan. U zavisnosti od odgovora, iskočio bi moj avatar sa nagradom ili kaznom, a iz toga je izrastao ceo sistem: saveti preko stranice, izazovi u chatu, podsetnici.

Zanimljivo je što nam je u razvoju toga pomagao i Facebook tim. Damir im je pisao kad god smo naišli na neku prepreku, a oni su hteli da vide kako ćemo to izvesti, jer je i njima takva upotreba njihovih alatki bila nepoznata koliko i nama. Iz toga su proizašli obrisi naše prve platforme.

Atika bi možda i ostala fitnes projekat, da jednog jutra nisam uradila laboratorijske nalaze. Bili su loši, uprkos idealnoj težini, mišićavom telu, mladosti te godinama zdravih navika. Tada je lična perspektiva još jednom nepovratno promenila poslovnu. Fitnes pristup nije osiguravao hormonsku ravnotežu, dobru krvnu sliku ni zdravlje, a ja nisam razumela zašto.

Problem je bio što na ta pitanja nisu mogli da odgovore ni trener ni nutricionista. Trebao mi je neko ko čita krvnu sliku, neko ko razume hormone i neko ko zna zašto se navika ne održava. Tako je, paralelno sa našom selidbom sa Facebooka na Atika web platformu, nastao prvi tim u kome lekar, psiholog, nutricionista i trener tretiraju gojaznost iz uglova svojih profesija.

Nije bilo lako sastaviti ga. Iskusni nisu hteli u anonimnu mladu firmu, pa sam zapošljavala one koji su tek završili fakultet i učila ih o Atika metodi. U naredne četiri godine, svaka nova potreba klijenata i tima pretvarana je u nove alatke platforme.

Nismo krenuli od tehnologije kojoj bismo prilagođavali svoj rad. Naš rad bio je konstantna inspiracija za razvoj tehnologije.

Većina firmi preuveličava ono što nudi. Mi smo umanjivali. Razlog za to nije bila skromnost: tržište još nije bilo zrelo za naš pristup. Kada bismo pomenuli insulin, hormone ili štitnu, ljudi su odgovarali da ih zanima samo mršavljenje, a da o ostalom brine njihov lekar.

Prestali smo da pominjemo medicinu, ali ne i da je implementiramo u svoj rad. U pozadini smo sve vreme beležili: kod koje dijagnoze, kojom dinamikom i uz koji režim se šta menja.

Te podatke je trebalo negde smestiti. Platformu za praćenje simptoma i biomarkera Damir je razvijao zajedno sa dr Marinkom Todorovićem, lekarom koji se posle studija u Holandiji vratio u Banju Luku i sa nama delio istu strast prema tehnologiji, medicini i dovođenju svetskih standarda na naše prostore. Verovali smo da će jednog dana ti podaci vredeti više od bilo koje transformacije.

Trebalo je još samo da tržište stigne.

Uskoro smo se uverili da jurnjava za kvalitetom, neusklađena sa tržišnim mogućnostima, pre može da postane prečica za bankrot nego za uspeh. Što smo više ulazili u medicinu, troškovi su rasli: vreme izrade režima se utrostručilo, oprema poskupela, a povećanje cene programa od pet do deset evra po sezoni nije pokrivalo ni deo toga. Manji broj klijenata doveo je do toga da preko polovine zaposlenih postane tehnološki višak. Da bih izbegla otkaze, od 2022. do 2024. potajno sam iz sopstvenog novca pokrivala plate zaposlenih koji su bili višak, verujući da će mi firma vratiti pozajmice čim se oporavi i da će posao porasti toliko da ima mesta za sve. To se nije desilo.

Otvaranje centra u Beogradu bio je poslednji pokušaj. Iscrpljena kreditima i dugovima, nisam više bila pouzdan kandidat ni za kakvu vrstu pozajmice, pa je moj suprug podigao kredit na svoje ime da bih opremila prostor. Centar je bio ostvarenje mog sna iz mladosti: opremljen, estetičan, drugačiji. Sa nestrpljenjem smo čekali otvaranje, zakazano za 1. novembar 2024.

Događaj je otkazan jer je na dan otvaranja pala nadstrešnica u Novom Sadu, pri čemu je poginulo šesnaest ljudi. U nedeljama koje su usledile nikome od nas nije bilo do posla ni marketinga. Tragedija je bila veća od svakog poslovnog cilja i promovisanje usluga zvučalo je degutantno u toj atmosferi.

Čak ni naši stari klijenti nisu mogli da koriste usluge centra, jer je Pravni fakultet, koji se nalazio nekoliko koraka od našeg ulaza, postao tačka okupljanja protesta i svakodnevnih blokada saobraćaja. Zbog dvogodišnjeg zakupa iz kojeg nismo mogli da izađemo, ostali smo na adresi do koje ni klijenti ni zaposleni nisu mogli da dođu. Atika je tiho bankrotirala, većina zaposlenih izgubila je posao, a moja porodica sve što je imala.

Tu bi bio kraj brenda da oko sebe nisam imala ljude kakve sam imala.

Saradnicima sam dugovala po četiri i pet faktura, a svi su redom rekli da veruju u mene i da im platim kada budem mogla. Isto je bilo i sa preostalim zaposlenima: u trenutku kada sam uništenog zdravlja ležala u krevetu, izvukli su me iz pidžame, doveli na sastanak i rekli da toliko vole Atiku da su spremni da urade sve što je potrebno da joj vratimo sjaj. Tako je počela da tinja i moja želja za borbom.

Ne, nismo vratili stare klijente, one koji su nam dolazili da smršaju pred leto i poredili naše cene sa cenama fitnes trenera i kurs-stručnjaka. Dobili smo nove, sa složenim medicinskim stanjima, koji su znali koliko košta jedan termin kod doktora i bili zahvalni što za korektnu cenu imaju na raspolaganju ceo medicinski tim punih dvanaest nedelja. Dolazile su nam majke sa bolesnom decom, kojima je nutriterapija bila potreba a ne luksuz. Žene čiji je organizam bio iscrpljen vantelesnom oplodnjom, u borbi za potomstvo. Postali smo jedina stanica za retka oboljenja, sa kojima niko nije hteo da radi jer oduzimaju previše vremena.

Zanimljivo je da nam je većina klijenata dolazila na preporuku nepoznatih lekara širom regiona, koji bi videli poboljšanja svojih pacijenata, pa tražili naš kontakt i preporučivali nas dalje. Oni isti lekari, čiju sam naklonost u počecima Atike bezuspešno pokušavala da pridobijem, sada su stali iza nas spontano, bez ikakve lične koristi, iz čistog uverenja u ono što radimo. To mi je vratilo veru da je sve što smo prošli imalo smisla.