Čitav život sam sportista što me je na neki način naučilo da se uvek trudim da budem bolji i da napredujem. Pre nekih godinu dana sam shvatio da sam upao u rutinu i da se zbog toga osjećam poprilično nezadovoljno. Imam isto društvo gotovo otkad znam za sebe, uvek izlazimo na ista mesta, radimo slične stvari. Nikad mi to nije smetalo do trenutka kad sam shvatio da ta rutina negativno utiče na moj razvoj i zadovoljstvo. Znam da je najlakše kriviti druge za svoje probleme, ali sam zaista imao osećaj da me okolina sputava u namjeri da uradim nešto sa svojim životom. Želio sam da se osamostalim, uradim nešto na šta sutra mogu biti ponosan, a ne da se zadovoljavam besciljnim životom od danas do sutra.
Svaki put kada bih pokušao nešto slično osjećao sam se poprilično izgubljeno. Znao sam šta želim, ali nisam znao kako da to i ostvarim. Zbog sve te rutine su se počeli javljati i drugi problemi. Postao mi je problem da započnem razgovor s novim ljudima, a pogotovo s djevojkama.
Odlučio sam da pomoć potražim na Atika programu jer mi se činilo da su mlada ekipa s kojom bih se lako mogao sporazumjeti.
Moram reći da su mi njihovi saveti puno pomogli, kako s problemom koji sam imao tako i da počnem drugačije gledati i rješavati stvari u životu.
Najvažnija lekcija koju su me naučili je da naučim slagati prioritete i donositi odluke u skladu s tim. Zadali su mi zadatak da na neko vreme što je više moguće promijenim svakodnevicu i da vidim kako će to uticati na mene. Čak su me ohrabrili da se u toku programa prijavim na nekoliko konkursa za posao i da počnem izlaziti s društvom s treninga. Iako mi nije namjera da zaboravim na staro društvo, moram priznati da mi je promena jako prijala. Kako su mi oni objasnili, živio sam sa stereotipom da se moram stalno družiti s istim ljudima i da sam se bojao promene. Iako je na početku bilo teško, osjećam da sam se riješio velikog tereta.
