Čak i običan radni dan za mene je bio prekomplikovan: postalo mi je teško da se pokrenem za odlazak na posao, u kupovinu, ma bilo gde. Ne pamtim kada sam posljednji put otišla na kafu sa prijateljicom, a kamoli da sam pozvala nekoga kod sebe u goste.
Slobodno vreme, kojeg imam veoma malo, provodila sam listajući društvene mreže. Baš tako sam i naišla na objavu koja nudi opciju rada sa psihologom u situaciji ako neko ima problem da se organizuje, pokrene ili promijeni stare navike.
Plašila sam se da pokušam, ali ipak sam čvrsto odlučila potražiti pomoć. Odabir online Atika programa mi se učinio privlačan, jer sam prilikom raspitivanja u prodaji dobila informaciju da se tim ne bavi liječenjem niti terapijama, već da uz podršku psihologa sami biramo problem koji ćemo staviti na listu svoj prioriteta. Meni su to bili svakodnevica, moje obaveze koje su me preplavile i nervoza koja se javila nakon svega. Naravno da čovjek u takvim trenucima zaboravi sebe i da mu svako drugi bude kriv.
Nakon svega nekoliko dana od stupanja na program sam uhvatila sebe kako pripremam rokovnik i olovku i kucam link za prijavu na platformu kako bih pokupila novi zadatak i krenula sa radom. Počeo je pravi izazov. Onda sam nestrpljivo čekala da pošaljem šta sam zabilježila, pa da čujem povratnu informaciju. Za nekoga ko je celi život u ekonomiji i brojkama, izvještaji su mi veoma važni. Mada, bilježenje napretka na ovaj način je svakome od koristi i savjetujem svima da pokušaju, jer dok ne natjeramo sebe na prvi korak, odlagaćemo ga u beskonačnost.
Prvi konkretan napredak sam vidjela kada me je kolegica pozvala na kafu i kada sam joj bez razmišljanja rekla: “Može, taman da čuješ kakve savete imam za opuštanje, prijaće i tebi!”. Shvatila sam da sam radeći na sebi počela prikupljati energiju koju sam željela preneti na druge. Verovatno kada je čovjek sam postigao promenu, oslobodio se mrzovolje i onog pritiska „I ovaj dan je isti kao i svi drugi.“. Na polovini programa sam vidjela koliko sam odmakla od početka, a to je pokazivao i moj rokovnik, pa za njim pospremljena kuća, dva zakazana susreta sa prijateljima i isplaniran vikend odmor sa kolegama sa posla. Pa da mi je neko samo petnaest dana pre toga rekao da ću poželjeti sa kolegama sa posla otići na odmor, rekla bih mu da je lud.
Ono što je najvažnije, Atika tim mi je samo davao smjernice, na pravi način postavio pitanje koje sam odavno sama sebi htjela postaviti, ali sam bježala pod deku, u ekran telefona ili u posao. Ja i dalje smatram da je svako od nas odgovoran za svoje telo i um, smatram i da postoje problemi koji se ne mogu rešiti za dan, dva ili za mesec, ali ako krenemo na put, sigurno je da nećemo ostati u mestu.
