Radim u osnovnoj školi sa decom sa poteškoćama u razvoju. Trenutno sam na porodiljskom odsustvu. Ja sam supruga, kćerka, sestra, snaha, unuka, a iznad svega sam mama dječaku od 4 godine i djevojčici od 9 meseci. Moja sedmica ima osam dana, moj dan ima 25 sati, a odakle ne znam.
Pite, krofne, kolači, slave, rođendan i izolacija. I gle, eto me veća nego što sam izašla iz porodilišta. Osim što sam izbjegavala da se fotografišem sa svojom decom, nisam imala volje ni da prošetamo do grada, ni da se obučem, jer sam nosila trudničku garderobu.
Jednom prilikom u razgovoru sa doktorom, rekao mi je: “Moraš skinuti kilograme, ne mogu tvoja stopala broj 36 da nose toliki teret i moraš vežbati da jačaš mišiće, kosti su ti jako loše.”
Prva sedmica Atika programa je bila teška, ali znala sam šta mi je: telo se čisti od šećera, to je apstinencijska kriza. Iako sam pomišljala da pokleknem pred izazovima tokom programa – nikad nisam odustala. Psiholog i nutricionista su zaista znali da me “dignu”. Obožavala sam jela koja su mi bila predložena, zato je povratak bio neupitan i kad pogriješim danas, sutra ujutro idemo opet ovsena kaša, palačinke od heljde…
Vježbala sam uvek rado, ali nažalost rijetko. Vježbala sam u večernjim satima kada se deca najviše uzvrte, pa sam ponekad neke treninge odradila i sa bebom u naručju.
Evo me sad u djevojačkim hlačama, haljinicama i košuljicama. U poređenju sa nekim članicama Atike čije sam priče čitala, ja uopšte nisam skinula dosta kilograma, ali sam dobila jedno gipko i oblikovano telo. Mnogo sam zadovoljna, a posebno kad me neko pohvali!
Moja najveća sreća posle Atika programa je u tome što moj sin za doručak jede pitu sa kornfleksom, heljdine palačinke, speltine ustupke, a mlijeka za bebicu nikad nije zafalilo!
Za 2021. godinu predviđam epidemiju Atike, evo ja sam već pozitivan slučaj!
