Svi se svakodnevno susrećemo sa situacijama u kojim bismo voljeli da smo malo manje nervozni i da imamo kontrolu nad količinom stresa koji proživljavamo. Bilo to pred razgovor za posao, bitan sastanak (o kojem nam ovisi budućnost) ili jednostavno kada nam se toliko stvari izdešavalo da više nismo ni sigurni šta je pravi uzrok tolikog stresa i nervoze.
Da li postoje metode koje mogu umanjiti doživljaj stresa i anksioznosti?
Za one koji nemaju vremena da čitaju stručne radove, a ipak bi željeli da se opreme efikasnim metodama koje će im pomoći u stresnim situacijama, izvolite: ‘’Oslobodi se stresa i anksioznosti ‘’, možete biti sigurni da nauka stoji iza ovih metoda, a kada ih isprobate možda ćete tada odlučiti da pročitate više o njima.
Šta znamo o samom doživljaju stresa?
Za one koji ovakve naslove slične ‘’Oslobodi se stresa i anksioznosti’’ doživljavaju kao klikbejt naslove i potrebno im je znatno više argumenata kako bi isprobali neku od ovih tehnika, krenućemo redom:
Izvori stresa su se kontinuirano mijenjali kako je čovječanstvo evoluiralo. Međutim način na koji telo reaguje na stres, gotovo da se nije promijenio još od doba neolitika! Jedina razlika je što je razjarenog medvjeda ili tigra kao izvor stresa za čovjeka danas zamijenio dedlajn za završetak projekta ili mejl sa kritikom na njegov rad. Jasno je da fiziološki i metabolički procesi u našem telu dosta sporije evoluiraju, za razliku od naše svakodnevnice. Godišnji odmor i isključivanje interneta pomaže u eliminaciji stresa, ali ne spada u fiziološki proces kojeg možemo iskoristiti kada nam zatreba.
https://www.youtube.com/watch?v=lTtaV32-U_w
Koji su to fiziološki procesi koje možemo iskoristiti da umanjimo doživljaj stresa?
Naše disanje i našu percepciju vizuelnih informacija! Popularizaciji metoda fiziološkog oblika dopunskog udaha (sajing) i korištenja našeg čula vida u regulaciji stresnog doživljaja ponajviše je doprinio profesor neurobiologije sa Stenforda, Andrew Huberman (Endru Hubermen) i njegov tim. U osnovi, ovaj oblik disanja se sastoji od dubokog udaha na nos, zatim dopunskog udaha takođe na nos, koji je na kraju praćen izahom na usta. Prošlogodišnja studija upućuje na određene moždane centre i tipove neurona koji učestvuju u nastanku ovog oblika disanja usled izlaganja različitim formama emocionalnog stresa.
Pretpostavlja se da dolazi do povećane koncentracije CO2 u krvi tokom reakcije organizma na stres, a da je ovaj oblik disanja zapravo odgovor organizma kako nivo CO2 ne bi dosegao suviše visoke vrijednosti. Gotovo sve vežbe relaksacije i meditacije u dobroj meri počivaju na različitim tehnikama disanja i nekako intuitivno znamo da oblik disanja može da utiče na naše emocionalno stanje i sam doživljaj stresa.
Kako naše čulo vida može da utiče na doživljaj stresa
Oči su zapravo mozak, ne samo njegov produžetak koji nam omogućuje pogled u vanjski svet. Embriološki gledano ćelije retine su deo mozga koji se nalazi izvan lobanje. Gotovo trećina moždane kore otpada na regije zadužene za obradu vizuelnih informacija. Buran odgovor našeg tela na stres možemo umanjiti tako što promenimo način kroz koji posmatramo naše okruženje.
Odnosno, svjesno manipulišemo vizuelnim informacijama koje naš mozak obrađuje i postavlja kao prioritet, dok odgovor na stres pada u drugi plan. Jedan od tih načina gledanja možemo nazvati ‘’pogled daleko na horizont’’ ili ‘’panoramski pogled’’, gde pogled usmjerimo ka okruženju sa visokim stepenom prostorne dubine (što širi naše vidno polje). Vizuelne informacije koje dobijamo u ovakvoj situaciji aktiviraju regije u moždanom stablu koje igraju ulogu u stanju pobuđenostii i opreznosti, što dovodi do toga da odgovor na stres pada u drugi plan.
Svi smo svesni da čulo vida ne omogućava samo pogled u vanjski svet, već bitnu ulogu igra i u introspekciji. Vizuelne komponente su sastavni deo u procesu formiranja misli, snova, pamćenja i gotovo svih kognitivnih funkcija. Još jedan način gledanja (možemo ga nazvati i ‘’način zamišljanja’’) koji može trenutno umanjiti odgovor organizma na stres jeste ‘’pogled iz ptičije perspektive’’ ili ‘’pogled kamere iz ćoška prostorije’’.
I ovom tehnikom, na neki način, širimo dubinu vidnog polja i mijenjamo vizuelnu percepciju, ali koristimo vizuelne informacije koje ne nastaju kao posledica prelamanja svetlosti o objekte iz spoljašnje sredine, već kao sposobnost našeg mozga da formira kompleksne i apstraktne vizeulne slike.
Da li su ove tehnike sastavni deo terapijskog postupka kod anksioznog poremećaja?
U toku je veći broj eksperimentalnih studija koje će detaljnije razjasniti tačne mehanizme na korelaciji čulo vida-doživljaj stresa, ali svakako je za pohvalu što sve veći broj psihologa i psihoterapeuta uviđa bitnu ulogu same ljudske fiziologije i bioloških procesa, koji mogu postati moćno oružje u borbi protiv stresa i anksioznosti.
