Iako sam već kao tinejdžerka htjela započeti samostalan život, jednako tako mi je prijalo kada moja porodica vodi brigu o meni. Kćerka sam jedinica i uvijek sam imala sve.
Što sam više vremena provodila sa društvom, shvatila sam da sam daleko od njih po (ne)pripremljenosti za život, nedostatku samopouzdanja i spremnosti da preuzmem odgovornost za svoje postupke.
Ipak, odabrala sam fakultet koji je zahtijevao selidbu u drugu državu i mnogo veći grad. To je značilo da započinjem samostalan život, da sama kuham, perem i brinem o sebi, ja koja u životu nisam skuhala gotovu juhu…
Moj fakultet još uvek traje, doduše, završna sam godina, a samostalan život me je bacio u vatru. Prvo snalaženje u javnom prevozu bez mame ili tate mi je izazivalo mučnine i vrtoglavice. Birala sam često ići pješke, ali bih onda kasnila, a kašnjenje mi je stvaralo bol u želucu, nervozu i navodilo me na plač.
Iako se nikada nisam plašila biti sama u kući, životu i stanu bez cimera mi je često stvarao osećaj praznine i strah od samoće, od mraka, od obaveza. Svaki ispit je izgledao mnogo veći i teži u mom stanu i mojoj glavi, nego na samom ispitu. Jasno vam je dokle sve to vodi i kako me je previše brige i zaštite načinilo nesposobnom, tako da je ona moja tinejdžerska pretpostavka bila ispravna.
Uz Atiku sam shvatila da moji roditelji jesu imali najbolju nameru, ali je ona završila tako da sam odrasla pod staklenim zvonom. Ranije nisam imala priliku da se obratim za pomoć stručnoj osobi, jer su se moji roditelji smatrali najstručnijima za svoje jedino dijete. Vaš tim mi je pomogao da prvi put sama stanem iza svojih odluka. Iako promene još uvek traju, veliki napredak se desio. Počela sam da samostalno radim neke aktivnosti koje sam uvek odlagala za posle i da ne tražim toliko validaciju i odobrenja od drugih.
Osjećaj krivice i dalje postoji, ali ne kao ranije kada se odnosio na strah od “ostavljanja” roditelja. Hvala Atici što je to otvorila i pomogla mi da samostalno krenem u nove životne izazove.
